Otvaranje izložbe
BELEŽENJE AFRIKE: PUTOPISNI OBJEKTIV KARAVANA PRIJATELJSTVA
27. novembar 2025 - 13. april 2026.
Otvaranje izložbe: četvrtak, 27. novembar, u 18 časova
Kustoskinja izložbe: Milica Naumov
Početkom 1962. godine, u trenucima kada delovi afričkog kontinenta prolaze kroz duboke geopolitičke promene i izranjaju iz doba kolonijalnih uprava, grupa putnika uputila se na višemesečno putovanje kroz Egipat, Sudan, Etiopiju, Somaliju, Keniju i Tanganjiku. Ekspedicija pod nazivom Karavan prijateljstva, predvođena Tiborom Sekeljem, nastaje u uverenju da susreti među ljudima mogu stvoriti prostore razumevanja - ne samo na nivou međudržavničkih i zvaničnih politika, već kroz razmenu pogleda i reči; kroz kadrove koji nastaju u kretanju ovih samoorganizovanih putnika.
Izložba „Beleženje Afrike: putopisni objektiv Karavana prijateljstva“ u Muzeju afričke umetnosti, otvara ovo putovanje kroz pogled snimatelja Filmskih novosti Branka Marjanovića - člana ekspedicije čiji je foto-album danas i dokument i lični dnevnik; svedočanstvo jedne epohe ali i poziv na čitanje odjeka njegovih traganja kroz predele još uvek neistražene njegovim objektivom. Kamera u njegovoj ruci beležila je prizore dela jednog kontinenta u preobražaju, ali i tragove sopstvene radoznalosti, pažnje i onoga što je (ne)moguće „kadrirati”.
Izložene fotografije, filmski zapisi i predmeti s putovanja ne svedoče samo o jednom poduhvatu, već i o načinima gledanja i beleženja. Kako su učesnici ove ekspedicije videli Afriku, a kako su razumeli sopstveno mesto u njoj? Da li se i gde u tom pogledu susreću idealizam i politička stvarnost, fascinacija drugačijim i pokušaj razumevanja? Izložba poziva da građu sa putovanja čitamo kao tačke susreta - između dokumenata i sećanja, između onoga što je zabeleženo i onoga što je zamišljano.
Brižljivo sačinjen, Brankov foto-album, koji je decenijama bio isključivo porodična uspomena, danas zajedno sa predmetima sa putovanja postaje deo svojevrsnog kabineta sećanja: arhiva u kojem se prepliću javna i lična istorija, profesionalno svedočenje i intimna potreba da se zabeleži i sačuva. U tome se možda najjasnije otkriva suština Karavana - ne kao „misije”, već kao procesa traganja, u kome sačuvane memorabilije ne govore samo o svetu oblikovanom šezdesetih godina 20. veka, već i o nama danas - o našim načinima gledanja i tumačenja. „Beleženje Afrike“ stoga nije samo priča o završenom putovanju, već poziv da hod nastavimo prateći njegove tragove - između prošlosti i sadašnjosti, između ličnog i kolektivnog sećanja, između pogleda koji su nekada „beležili“ i onih koji ih danas „čitaju“.
