Архива

Др Јоана Василевска (Joanna Wasilewska) је историчарка уметности и музеолог, потпредседница Националног комитета ИКОМ-а (Међународног савета музеја) Пољске и чланица Пољског института за студије светске уметности. Такође предаје на универзитетском нивоу. Њена истраживачка интересовања укључују међукултурне односе који се огледају у уметности, моди и музејским колекцијама. Од 2013. до 2023. године била је директорка Музеја Азије и Пацифика у Варшави, где је увела велике промене, укључујући први стални изложбени пројекат музеја и кључну промену у његовом приступу колекцијама. Тренутно је чланица комитета за интердисциплинарну Конференцију о студијама костима, заказану за октобар 2025. у Варшави, а са Пољским институтом у Београду сарађује од 2023. године.

Емилиа Епштајн је дипломирала на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета и одбранила мастер рад на студијама културе и рода Факултета политичких наука (Универзитет у Београду). Као кустос се развијала првенствено кроз рад у Музеју афричке уметности у Београду и тренутно је члан извршног одбора ИКОМ Србија. Пројекти и истраживачко-изложбени радови укључују истраживања феминистичких приступа архивама, културно наслеђе Покрета несврстаних, деколонизацију у музејској пракси, као и историју афричких уметничких колекција и питања реституције и репатријације. Објавила је радове у каталозима изложби и академским часописима, а такође интензивно ради као преводилац у областима музеологије, феминистичких студија и уметности. Била је ко-кустоскиња на пројекту „Нада је дисциплина“, сегменту 60. Октобарског салона (2024). Добитница је стипендије Фонда за реконструкцију жена „Жарана Папић“ (2011) и алумна је истраживачког добротворног фонда Роберта Андерсона (ВБ, 2007) и Програма лидерства отвореног света (Конгрес САД, 2022).

Др Тина Палаић је антрополог и музеолог која обавља функцију шефа кустоског одељења у Словеначком етнографском музеју у Љубљани. Њена истраживачка интересовања укључују истраживање колонијалних пројеката и њиховог живота након тога из перспективе европске периферије, како се откривају кроз музејске колекције. У фокусу интересовања су и улога наслеђа у етничким и мањинским заједницама, управљање неевропским колекцијама и деколонизацију музеја у Централној, Источној и Југоисточној Европи. Тина тренутно ради са мисионарским колекцијама из Азије и истражује нове могућности за њихову музејску интерпретацију. Истовремено, сарађује са ромском заједницом на стварању архиве ромске баштине. Тина је докторирала на Одсеку за етнологију и културну антропологију Универзитета у Љубљани, где је истраживала етнолошке и музеолошке праксе производње знања о неевропским културама које су се појавиле током Покрета несврстаних у Словенији. Објавила је бројне научне и стручне чланке у словеначким и страним часописима, презентовала на националним и међународним конференцијама, и организовала изложбе и различите догађаје. Међу изложбама се издвајају: Испреплетени светови: Неевропске колекције у време Покрета несврстаних (2024), Бело злато: Приче о памуку (2023), Африка и Словенија: Мрежа људи и предмета (2018), Рођење: Искуства ромских жена (2015).

Ова презентација испитује сложен процес деколонизације у музејима Централне, Источне и Југоисточне Европе фокусирајући се на случај Словеначког етнографског музеја. Према тврдњама, ови региони имају амбивалентан историјски положај, истовремено бивајући субјекти империјалне репресије и, донекле, учесници у колонијалном пројекту. Резултујуће амбиваленције се истражују кроз анализу музејских наратива о неевропским народима и културама током југословенске ере. Ови дискурси јасно показују како се музејске колекције могу користити за разумевање тропа „Срце таме”, визуре која је омогућило овим регионима да учествују у експлоатацији ресурса и људи са других континената. Ауторка се фокусира на Музеј неевропских култура, дислоцирану јединицу Словеначког етнографског музеја, који је радио од 1964. до 2001. године у вили Горичане код Љубљане. Као први музеј у Југославији посвећен излагању првенствено неевропских колекција, играо је централну улогу у обликовању наратива о „другом”, укључујући репродукцију идеја из ранијих периода. Анализирајући музејске и гостујуће изложбе, аутор открива како су његови дискурси одражавали сложену амбивалентност према земљама у развоју и Западу. С једне стране, настојали су да изграде солидарност са другим културама, али са друге стране, радили су на стварању дистанце и јачању националног идентитета који се поклапао са „цивилизованим Западом”.

Поглед на изложбу „Африка у збиркама Словенског етнографског музеја“
у вили Горичане 1966. године. СЕМ документација.

Агaтa Стaсињскa (Agata Stasińska) ради у Галерији уметности (12–15. век) у Националном музеју у Вроцлаву и докторандкиња је науке културе на Универзитету у Вроцлаву. Члaницa je IKOM Пoљскe, рукoвoдила је грaнтoм финaнсирaн прojeкaт кojи истрaжуje aрхивску грaђу из срeдњoвeкoвнe умeтничкe кoлeкциje музeja и oбjaвилa je вeлики брoj нaучних и пoпулaрних члaнaкa. Њeнa истрaживaчкa интeрeсoвaњa укључуjу кaснoгoтичку скулптуру у Шлeзиjи, срeдњoвeкoвну пoбoжнoст и oдaнoст, кao и истрaживaњe пoрeклa (прeдмeтa); тaкoђe прoучaвa нeмaчку eтнoлoгиjу, дeкoлoнизaциjу и нeeврoпску умeтнoст у Брeслaуу, пoсeбнo кoлeкциje Mузeja aнтрoпoлoгиje и eтнoгрaфиje прeдрaтнoг Врoцлaвa. Билa je кoкустoскињa излoжбe Зaплeтeни – Истoриjскa нeeврoпскa eтнoгрaфскa кoлeкциja Унивeрзитeтa у Врoцлaву.

Презентација ће се фокусирати на афричке артефакте који су, пре Другог светског рата, чинили део колекције Универзитета у Вроцлаву, Пољска (раније Бреслау, у Немачком царству). Иако је овај град дуго био занемарен у дискусијама о колонијализму, својевремено је у њему чувано неколико хиљада неевропских предмета, укључујући значајан број афричких уметничких дела и занатских предмета. Значајан део ових артефаката је срећом преживело рат и данас се чувају у Варшави. Предавање ће истражити како су ови артефакти стигли у Шлезију и идентификовати појединце одговорне за њихово стицање. Такође ће се детаљније осврнути на саме предмете – критеријуме за њихов избор и начине на које су обрађивани. Праћење ових нити пружа прилику да се боље разуме сложена, вишеслојна историја колекције и њена дубока веза са историјом Бреслауа/Вроцлава.

Дрвена столица из Камеруна, Универзитет у Вроцлаву. Фотографија: Марћин Сала

Др Роберт Пјентек (Robert Piętek) је професор на Институту за историју Универзитета у Седлцу, Пољска. Његова истраживања усмерена су на историју претколонијалне Африке и европско-афричке односе, посебно на историју Краљевине Конго. Написао је књиге: „Гарсија II краљ Конга и католичка црква“ (Garcia II władca Konga a Kościół katolicki), Варшава 2009, „Побуне и нереди у Конгу у првој половини 17. века” (Bunty i rewolty w Kongu w pierwszej połowie XVII w), Седлце 2021. Тренутно истражује трансформацију идеологије власти у Краљевини Конго.

Циљ презентације је да се на примеру Конга прикажу последице успостављања контаката између Африке и Европе у претколонијалном периоду. Године 2016. снимљен је документарни филм „Кимпа Вита, мајка афричке револуције” редитеља Не Кунде Нлаба, који је 2020. године снимио филм „Краљевство Конго: у потрази за уништеним краљевством”. У оба филма аутор покушава да докаже да су Португалци уништили локалну богату културу и следствено допринели распаду државе. Ове ставове препознају многи људи заинтересовани за Африку. Историјски извори, међутим, указују да Португалци нису били у стању да покоре Конго у претколонијалном периоду и да су конгоански владари и политичке елите вољно и добровољно усвојили низ европских образаца. Године 1491. владар се добровољно крстио и од тог тренутка хришћанство је постало важан део идеологије власти. Конгоанске елите, као и велики део становништва, сматрале су себе хришћанима и тако су их доживљавали и Европљани. У предколонијалном периоду у Конгу, као и у другим деловима Африке, Европљани нису имали ресурсе да наметну своју вољу.

Барт Уври (Bart Ouvry) је генерални директор Музеја Африке у Тервурену од маја 2023. године. Студирао је историју и комуникације на Универзитету у Генту, а белгијски је дипломата од 1986. године. Служио је на Блиском истоку, у Европи и Африци – посебно на мултилатералним позицијама као што су IAEA у Бечу, Уједињене нације у Женеви, UNEP у Најробију и Савет Европске уније у Бриселу. У Министарству спољних послова био је портпарол и директор за људска права и демократију. Био је амбасадор Белгије у Најробију, амбасадор Европске уније у Киншаси, а потом и у Бамаку. Током целе каријере страствено се бавио културном и научном сарадњом, што је један од главних циљева његовог тренутног мандата у Тервурену.

Музеј Африке у Тервурену основао је 1898. године Леополд II, белгијски краљ, а такође и самопроглашени суверен и власник Слободне Државе Конго. У контексту експлоатације гуме са страшним утицајем на становништво, ово је био инструмент локалне пропаганде. Данас смо у процесу реконцептуализације овог музеја унутар историјских зидина колонијалног музеја. Ово је и изазов и благослов. Сликовни језик колонијалне пропаганде је део наше инфраструктуре и колекција: ово нам омогућава да демонстрирамо и деконструишемо овај језик. Анкете показују да ова деконструкција није лак задатак и када се осуђује колонијални језик, увек постоји ризик од репродукције колонијалног језика и тиме понављања грешака или манипулација из прошлости. Наша предстојећа привремена изложба базирана на конгоанској панорами (Congopanorama) из 1913. године тежи да ефикасно деконструише и документује колонијалну пропаганду. Док музеји традиционално користе текстуалне оквире да објасне позадину одређених слика, то се најчешће показује као неефикасно. Пре свега, посредовање професионалних водича је ефикасан начин праћења посетилаца и приказивања како су се „лажне вести” производиле у колонијално доба. Контра-слике, а посебно слике и сведочења потомака колонизованих народа, такође су посебно ефикасне.

Макс Цегјелски (Max Cegielski) је писац, новинар и кустос. Аутор је неколико романа и репортажних дела, укључујући „Око Света. Од Константинопола до Стамбула”, за који је добио награду „Беата Пављак”. Такође је члан Управног одбора удружења Унија књижевника. Као кустос, развио је низ уметничких пројеката, укључујући изложбу „Склоп Пољско-Индијски/Принц Полонија”, коју је кокустосирао са Јанеком Симоном и представио у Музеју модерне уметности у Варшави, Иницијативи Кларк Хаус у Мумбају и Центру за савремену уметност ТРАФО у Шчећину (2017–2018). Тренутно сарађује са Симоном на истраживачком пројекту и изложби „Један човек не влада нацијом”, која истражује пољско-ганске односе 1960-их и која је представљена на Љубљанском бијеналу графичке уметности, ТРАФО Шчећину, FCA Гана, у Студију Црвена глина у Тамалеу и Музеју афричке уметности у Београду.

Колонијална амбивалентност отелотворена у делу „Срце таме” Џозефа Конрада такође одражава сам положај Пољске у глобалним мрежама географије и моћи. Док је Чинуа Ачебе осудио Конрада као „крвавог расисту”, новела наставља да производи веома различита тумачења. Сам Конрад је напустио своју домовину у време када је, у 19. веку, Пољска била колонија Руског, Аустроугарског и Пруског царства. Након што је повратила независност 1918. године, Пољска је чак сањала о стицању сопствених прекоморских територија. Ова колонијална тежња била је очигледна у активностима Поморске и колонијалне лиге и у књизи Тадеуша Дембицког „Мојенци Нзади. На капији Конга”, која директно помиње Конрада. Након Другог светског рата, а посебно након Стаљинове смрти, социјалистички интернационализам је редефинисао спољну политику Пољске, негујући нове односе солидарности са деколонизационим земљама у Африци, Азији, Блиском истоку и Латинској Америци. Упечатљив симбол овог антиколонијалног заокрета био је Споменик мачу посвећен Квамеу Нкрумаху, подигнут у Гани 1965. године од стране вајарке Алине Шлесињске.

Др Немања Радоњић је доцент на Катедри за савремену историју Филозофског факултета Универзитета у Београду, где предаје курсеве о Хладном рату, колонијализму и антиколонијализму, и имагологији. Такође је истраживачки сарадник у Институту за новију историју Србије. Био је ангажован на бројним међународним пројектима (Socialism Goes Global, Универзитет у Ексетеру; Changing Representations of Socialist Yugoslavia, Хумболт Универзитет). Један је од вођа је радне групе COST на пројекту National Identification Documents in European History (Универзитет у Мејнуту), објављивао је радове на националном и међународном нивоу код издавача, укључујући De Gruyter, Bloomsbury и McGill–Queen’s University Press, и презентовао је на преко десетак међународних конференција у градовима као што су Грац, Будимпешта, Лајпциг, Берлин, Сингапур, Копенхаген, Праг, Париз и Пиза. Био је гостујући предавач на Факултету политичких наука у Београду и на предмету Глобални студије на Универзитету у Болоњи. Његово истраживање фокусирано је на пресеке глобалне и хладноратовске историје, са посебним нагласком на имагологију и антиколонијалне мреже на Медитерану. Значајније публикације укључују: Слика Африке у Југославији [Image of Africa in Yugoslavia], Институт за новију историју Србије, Београд, 2023, 530 стр. ISBN 978-86-7005-184-3; Радоњић Немања, “Anticolonial Constellations: All African Student Conference in Belgrade 1962”, (ed.) Dallywater, Lena, Eastern Europe, Soviet Union and African Decolonization, Berlin-Boston, De Gruyter, 2023., 263-289. “La Yougoslavie «globale» et le «monde non aligné»: quelques observations préliminaires en vue d’une future recherche”, Balkanologie. Revue d’etudes pluridisciplinaires, Vol. 17, no 2, 2022.

Југословени су учили о Конгу кроз страну и домаћу књижевност. Са појавом „Срца таме“ јавила су се дела попут „Српских писама из Конга”, тако да су и увезени и домаћи извештаји обликовали слику далеке, непознате земље која је често представљала цео афрички континент. Током ере деколонизације и Хладног рата, Конго је постављен у центар колонијално-антиколонијалних дебата. Југославија се појавила као „неочекивани” актер у овој кризи, а њени путописи откривају изразито југословенску перспективу о овим догађајима и посебан вид сећања на Конго.

Др Коста Динић

Др Елжбијета Бинчицка-Гацек (Elżbieta Binczycka-Gacek) је ванредна професорка студија културe на Институту за интеркултурне студије Јагелонског универзитета. Активно је укључена у рад Центра за критичке студије наслеђа на ЈУ и Јагелонског истраживачког центра за афричке студије. Специјализована је у oблaсти црначких (Black) и постколонијалних студијa. У истраживачком раду испитује наслеђе ропства, афрофутуризам, западноафричку књижевност и пресеке расе, мита и културног памћења. Објавила је бројне радове о идентитету и репрезентацији у постколонијалној и спекулативној фикцији, и спровела је теренска истраживања о ЛГБТ+ активизму у Африци, проблематичном сећању на ропство и искуствима избеглица. Тренутно води пројекат музеализације наслеђа ропства на југу САД, који финансира Пољски национални научни центар (НН).

Дело Џозефа Конрада „Срце таме” (1899) дуго је изазивало супротстављена тумачења: слављено као модернистичка критика империјализма, али осуђивано због дехуманизујућег приказивања Африканаца. Чувено предавање Чинуе Ачебеа, а касније и есеј, „Слика Африке“ (1975), кристализовали су ову тензију оптужујући Конрада за расизам. Ачебе показује како новела систематски лишава Африканце говора, индивидуалности и културног идентитета. Они се не појављују као ликови, већ као „колективна позадина” на којој европске личности расплићу сопствене моралне сумње. Африка је сведена на метафорички „други свет”, место „праисторије” и ирационалности, које постоји само у односу на Европу. За Ачебеа, ово порицање афричког човечанства (људскости) није случајно, већ структурно: Конрадова проза зависи од дехуманизације Африканаца како би драматизовала духовну кризу Европе. Ово чини „Срце таме” саучесником у одржавању колонијалних стереотипа, чак и када осуђује империјално насиље. Ачебе пита да ли роман који целу расу приказује као нему и нељудску заслужује да се сматра великим уметничким делом. Предавање преиспитује Ачебеову критику како би истражило како је она преобликовала пријем „Срца таме” и како наставља да нас изазива да се суочимо са етичким последицама његове расне имагинације.

Исидора Илић и Бошко Простран раде под именом уметничког двојца doplgenger. Рад групе doplgenger бави се односом између уметности и политике где се истражују режими покретних слика и модалитети њихове рецепције. Ослањају се на традицију експерименталног и авангардног филма и путем неких поступака који припадају овим традицијама интервенишу у постојеће медијске производе или радове у проширеним кинематографским облицима. Иако су покретне слике њихов основни медијум, њихов рад реализује се кроз текст, инсталације, перформансе, предавања и дискусије. Радови doplgenger налазе се у јавним колекцијама у Србији и међународно су представљани на у уметничким институцијама и филмским фестивалима. Илић и Простран су заједно били уредници издања „Аматери за филм” (Београд, 2017) и „Филм и борба” (Београд, 2025). Добитници су стипендија и уметничких резиденција, филмских награда као и Политикине награде „Владислав Рибникар”.

У овом предавању-перформансу, уметнички дуо doplgenger се бави пејзажем као местом идеолошког уписивања и огледала политичке моћи. Црпећи из уметничког истраживања и видео инсталације, рад преиспитује начине на које пејзажи, обликовани екстрактивизмом, одражавају опречне социо-економске режиме – посебно контраст између видљивих радних записа социјалистичког индустријског пејзажа и брисања тих трагова у либерално-капиталистичким контекстима.

Комбинујући новонастале снимке са архивским материјалима, doplgenger ситуира екстрактивистичке процесе унутар longue durée оквира, узимајући у обзир „дубоку историју” минерала, паралелно са визуелним и политичким економијама 20. века. Пројекат креира дијалог између савремене сцене рударења и деградације природе са историјским тренуцима као што је Влашка буна из 1935. године – које се сматра једним од првих еколошких протеста у Европи – и архивских сегмената југословенског телевизијског серијала Антиколонијалне борбе.

Рад концептуализује аудиовизуелни архив не као неутрално складиште, већ као спорно поље кроз које израњају фрагментирани, отпорни и нелинеарни наративи. Из ове перспективе, doplgenger истиче политички потенцијал слике, пратећи путању од колонијалног екстрактивизма, преко социјалистичких еманципаторских пројеката, до неоколонијалних услова који подупиру савремене екстрактивне операције у Србији. На тај начин, предавање-перформанс интервенише у општије дискурсе о постсоцијализму, медијској археологији и еколошким хуманистикама, нудећи критичко поновно читање како историјских тако и савремених визуелних режима експлоатације ресурса.

Eлизaбeт Aсaфo-Aђeи (Elizabeth Asafo-Adjei) je вишa кустoскињa у Oдбoру зa музeje и спoмeникe Гaнe сa спeциjaлизaциjoм у дoмeну кoлeкциja ликoвних умeтнoсти и рaзвoja истрaживaчких излoжби. Њeни кустoски прojeкти укључуjу „Unsettling the Dust” (2021), „Stitching Cultures Together” и „Ghana 1957: Art After Independence”, штo чини oснoву њeнoг текућег истрaживaњa визуeлнe културe Гaнe нaкoн стицaњa нeзaвиснoсти. Oнa je мeнтoркa млaдим музejским стручњaцимa и прeзeнтoвaлa je нa 19. трoгoдишњoj кoнфeрeнциjи ACASA. Кao члaницa BlaxTARLINES KNUST-a и кустoскoг тимa MuseumsLab 2024, aнгaжoвaнa je у пaнaфричким кустoским сaрaдњaмa. Кao aлумнa ITP-a 2019 и IVLP-a 2024, oнa je jeднa oд нaдлeжних зaдужeних зa oснивaњe Пaрлaмeнтaрнoг музeja Гaнe.

Излoжбa „Гaнa 1957: Умeтнoст, нeзaвиснoст, oслoбoђeњe” истрaжуje утицaj нeзaвиснoсти Гaнe нa aфрички, гaнски и црнaчки умeтнички изрaз oд 1950-их дo 1970-их, кao и њeн глoбaлни oдjeк дaнaс. Излoжбa испитуje пoсткoлoниjaлнe умeтничкe инфрaструктурe, пaнaфрикaнизaм, aмeричкa грaђaнскa прaвa и културну диплoмaтиjу Хлaднoг рaтa крoз рaдoвe гaнских, aфрoaмeричких и сaврeмeних умeтникa. Излoжбa пoзициoнирa гaнску сaврeмeну умeтнoст унутaр дубoкe истoриjскe лoзe, дoвoдeћи у питaњe тржишнe нaрaтивe спoнтaнoг нaстaнкa и пoтврђуjући њeнe кoрeнe у бoгaтoм умeтничкoм нaслeђу из дoбa нeзaвиснoсти. Прeзeнтaциja ће oбухвaтити слeдeћe oдeљкe: „Умeтнoст нeзaвиснoсти” кojи истрaжуje упoтрeбу умeтнoсти Квaмea Нкрумaхa зa oбликoвaњe нaциoнaлнoг идeнтитeтa, излaгaњeм нaручeних рaдoвa, држaвнe фoтoгрaфиje и пaрaлeлних умeтничких глaсoвa у aтмoсфeри слaвљa нaкoн стицaњa нeзaвиснoсти. „Умeтнoст и oслoбoђeњe нa мeђунaрoднoj сцeни” прaти утицaj Гaнe нa aмeричкe умeтникe и пoлитичкe пoкрeтe, уз рaзмeнe у oквиримa културнe диплoмaтиje сa СAД и зeмљaмa Истoчнoг блoкa. „Умeтничкe прaксe и пeдaгoгиja” рaзмaтрajу пoст-нeзaвиснe oбрaзoвнe рeфoрмe и дeбaтe o дeкoлoниjaлнoj eстeтици, спajaњeм лoкaлнe трaдициje сa глoбaлнoм рaзмeнoм. „Tрaнсaтлaнтски диjaлoзи” дoкумeнтуjу личнe и институциoнaлнe oднoсe измeђу гaнских и aфрoaмeричких умeтникa, пoдстичући трajну мeђукултурну рaзмeну. „Рeвeрбeрaциje” стaвљa у фoкус сaврeмeнa дeлa кoja сe oсврћу нa идeaлe из дoбa нeзaвиснoсти, истичући кoнтинуитeт измeђу пиoнирских гaнских умeтникa и дaнaшњe живe умeтничкe сцeнe, укључуjући и кoлeктивe пoпут blaxTARLINES.

Eрнeст Винсeнт Aсихeнe, „Прoвирити у будућнoст”, 1963, 32,5 cm x 42,2 cm, aквaрeл и гвaш

Др Патрик Лавиолет (Patrick Laviolette) је истраживач на пројекту „Чеси и колонијални свет: Уметност, дизајн и визуелна култура од 1848.” у Центру за историју модерне уметности, Универзитета Масарик, Чешка Република. Он је антрополог специјализован за студије материјалне и визуелне културе, политичку екологију и историју науке. Коуредник је часописа Ethnologia Europaea, а његове значајне публикације укључују: Hitchhiking: Cultural Inroads (Palgrave); Repair, Brokenness, Breakthroughs (Berghahn, са Фран Мартинез); Things in Culture, Culture in Things (Tartu University Press, са Ану Канике); и Mana and Māori Culture (у History & Anthropology). Његово тренутно истраживање фокусира се на питања деколонијалне „културе аутомобила”, уз биографски пројекат о животу Рејмонда Фирта.

ана ржичарж либанска (anna řičář libanská) тренутно је истраживач/-ица на Масариковом универзитету у Брну (Центар за модерну уметност и теорију), и ради на пројекту „Чеси и колонијални свет: Дизајн и визуелна култура од 1848.“ (GX25-15630X) који води Метју Ремпли. Такође је докторанд/-киња у Центру за ибероамеричке студије на Карловом универзитету у Прагу (тема дисертације: „Репрезентација мушкости америчких староседелаца у чешкој популарној култури између 1948. и 1989. године“). Повезан/-а је са Центром за афричке студије на Карловом универзитету, а његова/њена истраживачка интересовања укључују: репрезентације другости у чешкој (поп)култури; род; и савремене рефлексије колонијализма. Био/-ла је коаутор/-ка две публикације које ће бити објављене у 2025. години: Historia oculta – Representación de la mujer en la conquista y colonización del Nuevo mundo and Hlasy dekoloniálního feminismu (Гласови деколонијалног феминизма и антологија колаборативних превода деколонијалних феминистичких текстова на чешки). Активизам: Суоснивач/-ица је Kroužek Intersekce (Круг пресека) – независног простора за заједничко учење и колектива који организује колективна читања у Прагу, првенствено усмерена на интерсекционалне феминистичке текстове. Заједно са другим чланицама колектива, сада је укључен/-а у припреме за пратећи програм Прашког бијенала 2026. Такође је укључен/-а у Декрим (колектив за декриминализацију сексуалног рада). У прошлости је био/-ла један/-на од иницијатора/-ки Манифеста деколонизације (Манифест деколонизаце), суорганизатор/-ка првог Лудог прајда у Прагу, а годинама је активан/-на у разним феминистичким колективима.

Чеси и колонијални свет: Дизајн и визуелна култура од 1848. (GX25-15630X)

У чехословачким репрезентацијама Африке, моторизована друмска возила постала су дословно и симболично отелотворење колонијалне модерности. Представљала су средство за истраживање, контролу и естетизацију различитих афричких пејзажа, истовремено појачавајући идеју јасне поделе између модерних, мобилних Европљана и „статичких/заосталих” афричких народа. Путовање у Африку током (дугог/кратког) 20. века открива више о чехословачким путницима него о људима које су срели. Континент је служио као пројекционо платно – перформативна манифестација за приказивање централноевропске модерности, национализама и других идеологија/идентитета, који су артикулисани кроз контраст и замишљено „освајање”. Естетска и технолошка способност аутомобила за брзу (скоро неограничену) мобилност посредовала је у многим од ових имагинарних представа, често у бескрајне путне пејзаже путева. Користећи примере из скица/фотографија из књига и часописа, изложби и поп културе, „мултимедијални” план презентације ће, између осталог, истаћи: Колонијалне системе 20. века и Чехословачку; Авантуру, науку и пропаганду: историјско-политички контекст; Замишљене контрасте између модерности и заосталости: возила и визуелна култура, итд.

Др Никола Крстовић је ванредни професор на Универзитету у Београду – Филозофском факултету, где предаје музеологију и херитологију. Такође предаје на Универзитетима уметности у Београду и Љубљани. Добитник је неколико међународних истраживачких грантова и био је гостујући предавач у Пољској, Словачкој, САД и Француској. Упоредо са академском каријером, Крстовић је 12 година радио као кустос. Награда за музејског стручњака године додељена му је од стране ИКОМ Србија 2017. године, а радио је као председник ове асоцијације од 2019. до 2023. године. Аутор је публикације Девет живота кустоса: Од музеологије до музеографије (2022), и низа музејских изложби између 2014–2016, међу којима су: Границе у повлачењу (2016); Баш:Ти:На на Рафу (2018); и Код: Род. Његови истраживачки пројекти укључују Museum OFF Boundaries (САД, 2017), East & W/Rest (Пољска, 2017), I-Deal Museum (Словачка, 2024) и Reality of Nows (Пољска, 2024). Његов тренутни рад, Fluidity of Museumality – I-Deal Museum, бави се оживљавањем филозофије источноевропске школе музеологије, са фокусом на поновно откривање антиколонијалних модела размишљања.

Презентација истражује како су наративни стереотипи о ропству и колонијализму – некада укорењени у отвореним расним хијерархијама – често преобликовани у суптилније облике класизма који опстају у програмима и операцијама музеја, посебно у Сједињеним Државама. Испитује како је наслеђе трећег америчког председника, Томаса Џеферсона, и његових наследника „инжењерисано” у интерпретацију наслеђа, одражавајући трајни утицај расних и колонијалних начина размишљања унутар културних структура моћи и музејског рада. Студија случаја Колонијалног Вилијамсбурга, највећег музеја живе историје на свету, служи као сочиво за проблематизацију овог истраживање. Кроз анализу стратегија управљања и интерпретативних оквира, презентација истиче како се историјски наративи курирају, преговарају и, понекад, „стерилишу” како би се одржао институционални ауторитет и привлачност за посетиоце. Перформативни програми попут „Џеферсон и Јупитер” и „Пут ка искупљењу” илуструју како се ови наративи постављају, откривајући тензије између историјске тачности, ангажовања јавности и савремених позива на деколонизацију. Постављајући ове примере у шири упоредни контекст, презентација доводи у питање како музеји могу да превазиђу наслеђене стереотипе и подстакну критичку рефлексију, у крајњој линији изазивајући публику да преиспита како се наслеђе тумачи у постколонијалном и друштвено свесном екосистему.

Др Хана Рубинковска-Аниол (Hanna Rubinkowska-Anioł) је историчарка-aфрикaнисткa и професорка на Одељењу за афричке језике и културе Факултета за оријенталне студије Универзитета у Варшави. Њена научна интересовања усмерена су на историју модерне Етиопије, посебно на етиопску политичку културу. Она истражује симболику и легитимизацију моћи од краја 19. века до данас. Њена истраживања обухватају студије о иконографским приказима ауторитета, просторним димензијама моћи и концепту моћи у простору из перспективе дугог трајања. Ове теме су детаљно истражене у њеној монографији „Етиопија између традиције и модерности: Симболика крунисања цара Хајлеа Селасија I” (Елипса, 2016), која анализира крунисање 1930. године као пажљиво инсценирани ритуал царске лeгитимaциje. Поред тога, коуредила је неколико књига које се проширују на укршaтaњa уметности, усменог говора и културног изрaзa у Африци. Значајно је дело „Уметност, усмено и писано испреплетено у афричким културама” (Тако, 2020), део серије „Уметничке традиције неевропских култура”, која истражује слојевиту природу афричких комуникационих система кроз материјалне, говорне и текстуалне облике. Дуги низ година је била председница, а тренутно је заменицa председникa Пољског афричког друштва. Такође је чланица управног одбора Пољског института за студије светске уметности.

Западне пограничне области Етиопије су укључене у Етиопско царство крајем 19. века. За царски центар, ове територије су биле цењене због својих обилних водних ресурса и плодног земљишта. Међутим, људи који су насељавали ове регионе често су сматрани аутсајдерима, маргинализованим унутар ширег етиопског друштва. Чак и у 20. веку, ова подручја су остала извор робовског рада, што одражава дубоко укорењене друштвене хијерархије и искљученост. Данас, западне пограничне области остају периферне и у географском и у политичком смислу, упркос стратешком значају великих инфраструктурних пројеката попут Велике етиопске ренесансне бране, која се налази на Плавом Нилу близу западне границе Етиопије.

Ова презентација истражује сложен и често напет однос између етиопске државе и становништва западних пограничних области, испитујући историјске обрасце укључивања, маргинализације и оспораваног развоја.

Др Нагмелдин Карамала-Гајбала (Nagmeldin Karamalla-Gaiballa) је ванредни професор на Факултету за оријенталне студије Универзитета у Варшави. Његова истраживања обухватају политичке науке, афричке студије и миграције, са фокусом на подсахарску Африку, Блиски исток и земље Персијског залива. Аутор је књига „Препреке демократији у подсахарској Африци” (Springer, 2025) и „Сукоби у Дарфуру: узроци, мотиви и могућа решења”. Др Карамала-Гајбала је објавио низ радова о демократизацији, сукобима и постколонијалној државности. Тренутно истражује геополитичке димензије оружаног сукоба у Судану.

Ова презентација испитује Африку као политички конструкт, обликован колонијалном моћи и одржаван кроз системе репрезентације и тишине који и даље утичу на подсахарске политичке стварности. Oснoвнa тврдњa jeстe да колонијализам није био само пројекат територијалне доминације већ и пројекат симболичке контроле, који ствара наративе који су хомогенизовали континент и маргинализовали гласове староседелаца. Дискусија је организована око три основне теме. Прво, колонијални изум „Африке” као јединственог, али превише поједностављеног геополитичког и културног ентитета замагљивао је историјску и етничку разноликост, служећи стратешким и идеолошким циљевима. Друго, политика тишине коју су практиковале колонијалне администрације, а касније и неки постколонијални режими, потиснула је алтернативне историје, супротстављене перспективе и наративе који доводе у питање доминантне идентитете. Треће, савремене постколонијалне борбе за идентитет откривају тензије између наслеђених колонијалних оквира и покрета за деколонизацију, панафричко јединство и опоравак староседелачких епистемологија. Ослањајући се на постколонијску теорију, историјску анализу и студије дискурса, презентација истиче дубоку испреплетеност између политичког идентитета Африке и колонијалног наслеђа. Она позива на враћање наратива континента изнутра, неговање плуралних и самодефинисаних визија које одбацују наметнуте репрезентације и оснажују Африку да редефинише своје место у глобалној политици.

Секу Сиди Дијавара (Sekhou Sidi Diawara) је докторанд међународних односа на Факултету политичких наука у Београду. Пореклом је из Малија, дипломирао је антропологију и, након одбране мастер рада, уписао је Факултет политичких наука у Београду како би наставио докторске студије. Његова дисертација се фокусира на религију и демократију у земљама Сахела – Малију, Нигеру и Сенегалу – из упоредне перспективе. Од 2022. године објавио је неколико чланака у научним часописима, укључујући Revue Internationale Donni (2024). Од маја 2022. године ради као преводилац и културни медијатор у Центру за интеграцију младих.

Колонизација је дубоко трансформисала предколонијална афричка друштва и политичке институције, нарушавајући традиционалне структуре које су биле темељ друштава и намећући колонијални административни систем који је често био у раскиду са стварношћу, пре свега, остављајући у аманет напетости око територијалних и идентитетских претензија широм Западне Африке. Као резултат тога, од стицања независности, већина западноафричких земаља пати од хроничних политичких и институционалних криза. Па ипак, пре колонизације, Африка је била дом великих царстава (Мали, Велики Зимбабве, Краљевина Конго, итд.) са софистицираним политичким системима, уравнотеженим механизмима друштвене организације, транссахарским трговинским мрежама и интелектуалним доприносима, као што је Универзитет у Тимбуктуу. Повеља Курукан-Фуга (1235), која је, попут Магна карте (1215), поставила темеље модерног права за Британце. Уједно, по среди су темељи за политичку организацију модерног друштва, чији постулати и данас утичу на Мали. И данас, затичемо ситуацију да историја и политички системи Африке пре колонизације и нису довољно познати. Чини се да су заборављени или намерно игнорисани. Зато је бивши француски председник Никола Саркози у Дакару у јулу 2007. године изјавио да Африка није довољно ушла у историју. Презентација ће прво покушати да осветли политичке институције Малија (Царство Мандинка) пре колонизације, позивајући се на Повељу Курунга-Фуга, а након тога ће уследити разјашњење последица колонијалног периода на политичке институције путем деконструкције традиционалних структура.

Извор: wikimedia.org